Neke od prvih uspomena iz detinjstva su svakako uspavljivanja uz priče. Interesantno kako, zapravo, tu postoje dve opservacije.

Jedna, iz ugla deteta, koja predstavlja put u najslađe i najbezbrižnije snove, i druga iz ugla starijeg člana porodice, najčešće mame ili tate, koji se svim mentalnim snagama bore da dete što pre utone u te iste snove kako bi imali malo predaha pred spavanje za sebe 🙂 No, vratimo se na temu pričanja priči. Pored podele na „negativce“ i „pozitivce“ iz priča, dobro i loše, ružno i lepo, uvek postoji i neki zaključak. Neka pouka, moralne, životne prirode. Zbog čega nešto treba ili ne treba raditi. I na taj način se nekako duboko u svest deteta, kroz primere primerene tom uzrastu, urezuju vrednosti pomoću kojih će ono dalje „krojiti“ svoj
životni put i filozofiju. Ovo možemo nazvati početkom storytelling-a, a u tom dobu ga čak nismo ni svesni.

Istorija pričanja priča

Antropolozi tvrde da je pričanje priča najvažnije za ljudsku egzistenciju i da je to zajedničko svakoj danas poznatoj kulturi. Da se radi o simbiotskoj razmeni između govornika i slušalaca – što je zapravo razmena koju u detinjstvu učimo kroz pregovaranje na dnevnom nivou. Kao što je naš mozak u stanju da detektuje obrasce u vizuelnim oblicima, poput na primer, lica i figura, detektuje ih i u zvuku, otkrivajući obrasce u informacijama koje dobija. Priče predstavljaju prepoznatljive obrasce, a upravo u njima nalazimo smisao. Koristimo priče da osmislimo i sagradimo svoj svet i podelimo ga sa drugima.

Philip Pullman, jedan od najpoznatijih britanskih novelista našeg vremena, jednom je rekao: „Posle hrane, skloništa i druženja, priče su ono što nam najviše treba na svetu.“

U studiji koja je rađena na ovu temu još davne 1944. godine učestvovale su 34 osobe – studenti koledža u Masačusetsu. Njima je prikazan kratak film i zamoljeni su da objasne šta se u njemu događa. Film je prikazao dva trougla i krug koji se kreće preko dvodimenzionalne površine. Jedini drugi objekat na ekranu je bio nepomičan pravougaonik,
delimično otvoren na jednoj strani. Samo je jedan od ispitanika video sve kako je trebalo: geometrijski oblici koji su se kretali po ravni. Svi ostali su smislili različite priče kako bi objasnili o čemu se radi. Tipično, učesnici su gledali trouglove kao dva muškarca koji se bore i
krug kao ženu koja pokušava da pobegne od većeg trougla. Umesto da registruju nežive oblike, zamišljali su ljude, a ovo su neka od objašnjenja koja su se mogla čuti: krug je bio „zabrinut“, krug i mali trougao bili su „nevini mladi ljudi“, veliki trougao je bio „zaslepljen besom i frustracijom“. Naš impuls da otkrijemo obrasce priča koje vidimo čak i kada ih nema, toliko je jak!

Zašto su još priče važne

Priče su, između ostalog, dragocene jer su u stanju da naš um prebace na drugo mesto, a na tom novom mestu možemo da prihvatimo stvari kojima bismo se verovatno smejali u surovom, stvarnom svetu. Često smo u prilici da vidimo, na primer, političare koji kreiraju priču za svoju kampanju, i da ulažu značajan deo svojih napora i resursa u razgovor sa javnošću i održavanju ovih priča. Objektivno, lakše ćemo razumeti metaforu „plavi okovratnik koji steže sve one koji se bave nelegalnim radnjama“, nego da se naširoko raspravlja o složenom načinu na koji policija planira da suzbije stopu kriminala.

Storytelling i biznis

Sa aspekta biznisa, bilo kog, važno je znati da su upravo priče sastavni deo uveravanja i ubeđivanja. Svi koji se na neki način bave prodajom i/ili marketingom odavno su svesni činjenice da priče prevazilaze davanje i nabrajanje bilo kojih podataka vezanih za proizvod ili uslugu koju promovišu i prodaju, baš zbog toga što se priče lakše razumeju! Lakše se pamte, duže se o njima razmišlja i ostaju pohranjene u svesti potrošača. Ali, ne zaboravite da je jednako važno o čemu se priča i na koji način se priča! Dakle, iz ovog izvodimo ključno pitanje: „Kako kreirati dobre priče?“

„Svetom vladaju oni koji pričaju priče“ – poslovica Indijanaca plemena Hopi

„Pričanje priča je danas najmoćniji način da predstavite ideju svetu“ – Robert McKee

Razmislite bolje, shvatićete da nije reklama ono što prodaje proizvod ili uslugu. Priča je ono što prodaje! Način na koji ste verbalno i vizuelno nešto prikazali. Na kraju, zar vam nisu beskrajno, u najmanju ruku, dosadne sve one reklame koje vam na najočigledniji način „objašnjavaju“ da nešto treba da kupite ili koristite? Pitate se koja je tajna? Tajna je u onome što svojom pričom angažujete! Treba da angažujete emociju potrošača ili korisnika, a ne njegov racio! Racio će vam skoro uvek „šapnuti“ da taj novi proizvod možda nije tako dobar, ili vam nije baš potreban u ovom trenutku, ili da pripazite na svoje izdatke ovog meseca… Sa druge strane, emocije su sasvim druga priča. I neke industrijske grane to obilato koriste u svom biznisu jer „stvar“ predstavljaju lično.

Ako hoćete da vredi – Make It Personal!

Uzmimo za primer medicinu. Upravo to što se radi o jednoj od najkrhkijih i najosetljivijih grana industrije, medicina je pretvorila u svoju prednost. Jednostavno je – zdravlje nema cenu, pa su tako stručnjaci iz ove oblasti to pametno iskoristili. Setite se bilo koje reklame za
bolnicu, porodilište, dom zdravlja… Sve imaju istu crtu, a to je da je akcenat na emotivnoj involviranosti korisnika. One obliuju kadrovima u kojima se lako možete prepoznati i poistovetiti se: porodična atmosfera, nasmejani ljudi, blagostanja, vaši najmiliji sa novim članom porodice – a sve to vam omogućava upravo ustanova čiju reklamu gledate! Pametno, zar ne?

Zaključak je da treba koristiti storytelling, tj. priče, kako biste aktivirali emociju potrošača.
Time dobijate njegovu pažnju. A kada priču upotpunite istinitim činjenicama, osvajate ono najvrednije – njegovo poverenje!