Sve se može kad se hoće…

Za razliku od teme o kojoj pišem i brojnih manifestacija kojih tokom godine ima jako više na svim lokacijama u Srbiji, Univerzijadu su kao svetski dogadjaj svim svojim kapacitetima podržavali u pravom smislu te reci organizaciono i finansijski Grad Beograd i Republika Srbija sa primarnim ciljem promovisanja “normalne “Srbije koju je svet skoro već zaboravio.

Veliki broj stranih gostiju koji su iz Srbije otisli sa najlepšim utiscima (što je pored medalja bio zadati cilj ) otvaraju pitanje šta se dešava sa mnogobrojnim gostima koji pristižu iz svih zemalja sveta tokom cele godine i borave u Srbiji raznoraznim povodima koje se pod širokom kapom mogu podvesti kao delatnost “Kongresne industrije Srbije”.

Regulisanje rada organizatora skupova?

Ko o kvalitetu tih manifestacija vodi računa ako imamo u vidu da se održavaju u kontinuitetu tokom cele godine? Da li su za to zaduženi Oganizacioni odbori, sportski savezi, državne institucije, lokalna samouprava? Kakav je standard pruženih usluga na takvim manifestacijama? U dobrim i retkim primerima u organizacije takvih manifestacija bivaju katkada uključeni i profesionalci u minornim procentima ali čim se izadje iz prestonog grada i par velikih gradova Srbije tu počinje dominacija ljudi “dobre volje” koji osim dobrih namera i želje za uspehom manifestacije nemaju puno profesionalnih veština i znanja.

Predlogom izmena Zakona o turizmu za koje lobiram ovim textom donele bi odrednice u smislu izrade propisa o tome: KO, KADA , sa kojim preduslovima i sa kojim potrebnim kvalifikacijama moze da se bavi organizacijom i realizacijom takvih manifestacija u Srbiji ?

Postojeci inovirani Zakon o turizmu je u domenu turističkih agencija vrlo precizno definisao sve oblasti organizovanog putovanja u zemlji i u inostranstvo tako da (bez ikakvog omalovažavanja ) višegodisnji putnici za Paraliju i Kušadasi ne moraju da brinu oko nivoa usluge i zastite svojih prava. Verovatno omaškom, iz oblasti regulatornih propisa potpuno je izostavljena organizacija skupova i prihvat ljudi koji posećuju sportske, stručne manifestacije i skupove bilo da dolaze iz zemlje ili inostranstva. Ova oblast vrlo značajnog receptivnog turizma u kojoj ne postoji “LAST MINUTE ” ponuda (vrlo omiljena rečenica prosečnog srpskog turiste jos na početku sezone u maju) je ostala potpuno neregulisana, tako da verujem da se svi delatnici kongresnog biznisa svakodnevno susreću sa potpuno nelojalnom konkurencijom realizacijom kongresa, konferencija i stručnih skupova.

Svako misli da zna kako da organizuje kongres

Već godinama se svi pitamo zašto gosti iz inostranstva prilikom boravka na takvim i sličnim manifestacijama uprkos velikom angažovanju organizatora vrlo često nose loše utiske o Srbiji kao zemlji neartikulisanog stanja i loše organizacije a pri tome zanemarujemo činjenicu da su im takvi neadekvatni dobrodušni domaćini vrlo često radnici iz raznih delatnosti koji sa znanjima i iskustvom iz domena turističkih usluga uglavnom nemaju dodirnih tačaka.

Kao jedan od većih argumentata iznosim analogiju iz oblasti medicine po kojoj bi svako ko ima aparat za merenje pritiska i lični afinitet ka pružanju medicinskih usluga mogao nesmetano da se bavi kontrolom krvnog pritiska za gradjanstvo.
Naravno , to je moguće samo ako su ispunjeni sledeći “strogi preduslovi” :
da dotični ima slobodnog vremena, da bezrezervno voli medicinu i da će od takvih usluga imati i koristi ( što je najcešće u pozadini svih “altruističkih” pristupa).
Da li su ovo kriterijumi po kojima želimo i možemo da funkcionišemo?

Pored sporta, medicinske i tehničke nauke su uz prosvetu najbronije po učestalosti manifestacija gde se u velikom broju slučajeva službenici lokalne samouprave, sportski radnici svih boja, nastavno osoblje uz lekare & sestre i drugi, bave organizacijom i realizacijom skupova sa jedinim argumentom : “da su do sada organizovali i realizovali puno takvih manifestacija” te da im je “iz prakse sve već poznato”, što ih dovodi do zaključka da im “niko nije ni potreban” za organizaciju istih.

Ako još u svojoj podsvesti imaju i sećanje da su katkada lepo zaradili prilikom organizacije sličnih manifestacija niko više i da želi ne može promeniti model koji se od početnih organizacija đačkih i studentskih igranki duboko ukorenio još od vremena socijalizma kada im se pružila lepa prilika da uz društveno koristan rad zarade i neku paricu. O načinu organizacije, prema “retro” modelu rada zadržanog od pre 30 godina na nivou partizansko izvidjačkog okupljanja ne treba trošiti puno reči, a sam naslov ovog texta ”We spik English “ preuzet sa jednog “info deska“ slične manifestacije govori sve …

Uvođenje reda i pravila?

Nakon formiranja Kongresnog biroa Srbije koji nakon preležanih početnih dečijih bolesti sve uspešnije širi svoje aktivnosti promovisanja Srbije kao kongresne destinacije, mišljenja sam da je krajnje vreme da se stane na put svim organizatorima-realizatorima u kojoj “volonteri” izabrani metodom slučajnog uzorka (tetkice i zaposleni svih struka) dočekuju goste, pružaju turističke usluge a učenici ugostiteljske škole kuvaju kafu i poslužuju goste na coctail-u.Vrlo često “kongresni prostori” u kojima se takvi skupovi održavaju ne ispunjavaju ni najelementarnije higijenske uslove (tehničke i da ne pominjemo). Pre i post kongresne socijalne aktivnosti se uglavnom svode na krkanluke u restoranima uz neizbežnu muzičku pratnju najnižeg ukusa.

Naravno da se o ukusima ne može raspravljati ali se ovde ipak radi o jednom organizacionom nivou koji uz sve pohvale reafirmisanoj autentičnosti srpskog duha, za ove prilike ipak nisu Guča ili susreti folklora. Čak štaviše, pri postojećem stanju stvari i te kako se može raspravljati i zahtevati od resornog ministarstva da uvede red i pravila u ovu oblast ( kao i u slučaju uvodjenja fiskalnih kasa) i time reguliše organizaciju manifestacija koje se najčešće odvijaju prema univerzalnom principu “Sve improvizujte bez ikakvog reda i pravila pa će se svi osećati potpuno spontano ….”

Pri tome taj isti inovirani Zakon o turizmu strogo popisuje da turističke agencije ukoliko goste iz Srbije organizovano vode u inostranstvo moraju ispunjavati vrlo zahtevne uslove u pogledu obrazovanja zaposlenih, predatih garancija za dobro izvršenje posla i obeštećenje putnika, što uz obavezno članstvo u nacionalnim i internacionalnim profesionalnim asocijacijama putnicima daje vrlo sigurne garancije dok u isto vreme ogroman broj gostiju koji učestvuje na skupovima u Srbiji bivaju dočekivani servisom usluga od ljudi koji su za tu vrstu usluga neuki i bez ikakve prakse i koji sa organizacijom takvih skupova osim ličnih afiniteta uglavnom nemaju nista zajedničko.

Krajnje je vreme da se tome stane na put u formi zakonskih propisa koji bi regulisale organizaciju takvim manifestacija kao i za sve druge oblasti turizma. Efekti ovih, za državu besplatnih mera, bi ako ništa drugo, doveli do poboljšanja nivoa usluga a izjednačavanjem uslova za sve, zaustavili bi nelojalnu konkurenciju.

Podrška – i u kojoj formi ?

Pored zakonske regulative ovog važnog segmenta turizma efekat osnaživanja pozicije kvalifikovanih domaćih agencija bio bi neminovan (ako se to želi) jer bi se i naši hotelijeri ako ništa drugo zakonskom formom doveli u red, da saradnju sa domaćim agencijama podignu na partnerski nivo makar samo za ove prilike kojih nije malo i u koje treba uvesti jasna i fer pravila igre.

Što se tiče podrske kongresnim i marketinškim agencijama model osnaživanja pozicije agencija istovremeno bi rezultirao i jačanjem promocije Srbije kao kongresne destinacije pa čak i za one agencije koju su van administrativnog centra Srbije ili u našem slučaju ‘sa južne pruge ” gde se osim TOS-a , Kongresnog biroa i USAID svaka pomoć i saradnja završavala na verbalnoj podršci u vidu tapšanja po ramenu i lepih želja za uspesima u daljem radu.

Na ovaj način želim da odgovornima iz resornog ministarstva skrenem pažnju da ideju razvoja kongresnog biznisa moraju da primenjuju na teritoriji cele Srbije i ne samo sa zvaničnim institucijama sistema kao i da je ovoj oblasti hitno potrebno konkretna i snažna podrška odmah, ako ništa drugo, na način donošenja propisa gradeći zdrave temelje, a ne kasnijim uvodjenjem reda kao u slučaju divlje gradnje.

U tom smislu ovim povodom koristim priliku da nadležne iz svih resorno zaduženih institucija za promociju turizma i kongresne delatnosti podsetim na postojanje modela 3 P (public private partnership) i naglasim da se od takvih udruženih aktivnosti ne može dobiti neka teška zarazna bolest (ako im je neko to pogrešno sugerisao). Da ne zaboravim ovog puta i The Best Solutions i njihov web site i katalog kojim objedinjenu ponudu kongresne industrije Srbije redovno predstavljaju na svim važnim kongresnim sajmovima u regionu. Takva, od strane institucija ničim izazvana inicijativa usmerena ka promovisanju i predstavljanju kongresnih kapaciteta i same Srbije kao kongresne destinacije sada upravo ulazi u napredniju fazu u vidu ovog u Srbiji jedinstvenog časopisa Business Travel & Meetings koji sada držite u rukama.

Tolerantan, multikulturalan grad… rodni grad careva i vladara rimskih…

I neka čitaoci ovog texta ne zamere što ću se osvrnuti i na istoriju svoga grada sada ekonomski posrnulog koji u XXI veku još uvek nema Kongresni prostor a važi za kulturni, naučni i administrativni centar regiona sa preko 2,5 miliona ljudi.

Niški turizam ipak je stariji od svih nas – prva niška “turistička organizacija”, Karavan-Saraj, izgradjena je ovde, nećete verovati, još 1516.godine! U ovo odmaralište sa ićem i pićem dolazilo se u ono vreme čak iz Beograda, ne bukirajući internetom, već angažovanjem prvog lokalnog prevoznika, Arabadžijske kompanije Niš.

Onomad, u VIII veku pre nove ere tadašnji Niš bio je na granici Ilira i Tračana! Samo pet vekova kasnije Kelti su porazili Ilire, zauzeli grad i jednom za svagda mu dali ime – Naisa. Sasvim je nesporno da je grad Niš mesto gde se tačno pre 1736.godina rodio Flavije Valerije Konstantin. Ovaj do danas najpoznatiji Nišlija – vladar, državnik i verski vodja – pripada najužem krugu onih koji su suštinski odredili sudbinu Evrope i sveta. Reformama osnaživši Rimsko carstvo uzdrmano krizom krajem 3.veka i prigrlivši hrišćanstvo (do tada veru progonjene manjine) otpočeo je sa hristijanizacijom Carstva… Stvarajući “Rim na istoku”, Konstantinopolj, udario je temelje i budućem Vizantijskom carstvu!

Deluje paradoksalno da Evropa koja je doslovno i bukvalno nastala na mestu gde se nalazi moj grad, danas razmišlja o tome da li da nas, ovakve jadne i tokom XX veka izmučene, prigrli i primi kod sebe?

Samo u jednom takvom, uvek tolerantnom i multikulturalnom Nišu bilo je moguće da Konstancije Hlor, rimski oficir visokog ranga, oženi lepu Jelenu, gostioničarevu kći, i sa njom dobije sina Konstantina Velikog, “ravnoapostolnog cara”.

Potrazivsi pomoć učiteljice života nailazim i na podatak da je u drugom veku nove ere Ptolomej Aleksandrijski u kapitalnom delu “Geografija” navodio Naissus kao “mesto gde vredi biti”. Tada je vredelo u njemu biti a sada se borimo da u njemu opstanemo.

Možda je bolje da prećutim podatak da je najmanje još nekoliko careva i vladara rimskih (Konstans, Konstancije, Vetronijan, Julijan, Valeus, Valentijan…) rodjeno u ovom gradu a da to sada ne deluje kao puko niško hvalisanje?!

Biografija mog rodnog grada sudbinski je odredjena činjenicom da je istinska granica Istoka i Zapada. Za Zapad je predstavljao Istok i tako isto obrnutim redom.

Pre više od 100 godina Niš je ovde dokazivao svoj kosmopolitizam: jedan do drugog ovde su bili hoteli “Njujork” i “Orjent”, zatim logično “Sindjelić”, a onda nobles kafana “Šuman” i kao i poslednja u ovom nizu kafana “Kod Djoke« što samo u Nišu nikome nije smetalo.

Prilika za 2013 ?

Sve ove istorijske fakte navodim u nadi da će se moj glas pretvoriti u upozorenje nadležnima da će 2013. god ceo hrišćanski svet slaviti 1700 godina od Milanskog Edikta koji istorija beleži kao zvanično priznanje hrišćanstva za ravnopravnu religiju. Naissus u tome nesporno ima ogromnu ulogu.

Vlastima Rima trebalo je vise decenija da se nakon progona ozvaniči religija hrišćana pa se bojim da i nama ne bude potrebno isto toliko vremena da nakon konstituisanja organizacionih odbora proslave jubileja koji ravnopravno pripada svima nama, uz nepotrebne polemike o tome ko i na koji način će organizovati ovu svetkovinu izgubimo dragoceno vreme dok carski gradovi Jork, Trier, Arl, Milano, Rim, Kordoba….. već finiširaju organizaciju pompeznih proslava ovog jedinstvenog istorijskog dogadjaja i od toga sa pravom očekuju hiljade gostiju i turista.