Urbani rast za posledicu ima ubrzan ekonomski rast i razvoj, ali druga strana medalje jeste velika potrošnja energije, a time i rast njene cene, uvećanje broja motornih vozila, pritisak na infrastrukturu u svakom smislu, kao i oštećenje životne sredine. Zagađenje vazduha i koncentracija ugljendioksida, gasa odgovornog za globalno zagrevanje, razne vrste otpada kao i nestašica vode, su sve problemi koji će se uvećavati.

Procenjuje se da oko 3 milijarde ljudi, koji čine većinu mase onih koji naseljavaju megagradove, preživljava sa manje od 2 dolara dnevno. Sve su izraženije razlike između veoma bogatih i izrazito siromašnih. Od postojećih tri milijarde stanovnika gradova, čak jedna trećina živi u sirotinjskim naseljima poput brazilskih faveli.

Ako i stavimo na stranu, ove, možda pesimističke podatke, ono što svakako jeste činjenica, je da mladi masovno napuštaju manja mesta i sela, i odlaze u gradove, što za posledicu ima izumiranje sela, poljoprivrede i stočarstva. Gradovi postaju prenaseljeni, zagađeni, sa porastom stope siromaštva i kriminala.

Oni koji su ostali na selu žive u kućama sa dvorištima, i jedu povrće i voće iz svoje bašte. Prvi komšija je udaljen kilometrima. Oni koji žive u gradovima, žive u proseku u nekih 10 kvadrata po glavi stanovnika u slučaju da žive sa porodicom ili cimerima, plaćaju basnoslovne kirije i/ili kredite, kupuju veštačko voće i povrće, a dok sede na terasi, ako je uopšte imaju, gledaju u zid ili ulicu zakrčenu automobilima. Prve komšije čuju i kroz cevi kupatila i kroz tanke zidove.

Više je nego očigledno, ravnoteža ne postoji.

Već decenijama unazad, postoji tendencija i potreba kod ljudi da se „vrate na selo” u vidu bežanja iz grada na vikend u neke ruralne predele. Da legnu na zelenu travu, gledaju u krošnje drveća, slušaju cvrkut ptica i udišu svež vazduh, bez gradske buke i napetosti. U teoriji, svi bi da se vrate prirodi. Ali ne peške.

Teško nam je da se odreknemo tzv. „luksuza” koji nam omogućava život u urbanim sredinama. Nije za nas kopanje motikom i muljanje u blatu oko tamo neke staje. Miris da ne pominjem. Radije ćemo platiti fitnes instruktora da nas cedi do poslednje kapi znoja, onako izmrcvarene posle posla u kancelariji, i udisaćemo miris izduvnih gasova u garaži nekog šoping centra.

Želimo, tačnije, postaje nam neophodno (ili nametnuto?), da je sve oko nas urbano, „fensi” i u trendu. Moderna arhitektura, garderoba, izgled… Život i misli po poslednjoj modi.

Sve je to lepo. U čovekovoj je prirodi da radi, kako bi sebi olakšao život i učinio ga udobnijim. Ali granice i umerenost u svemu tome moraju da postoje. Vrtoglava je brzina usklađivanja života, porodice i posla. U borbi surove konkurencije i manjka vremena za toliko toga, što je savremenom čoveku u gradu nametnuto da mora da postigne kako bi bio srećan.

Da li gubimo sebe? Šta je ono što MI ZAISTA jesmo i želimo, a ne šta bi TREBALO da budemo kako bi bili URBANO USPEŠNI. Brza hrana, brz ljubavni život, brz život. Mir možemo da pronađemo, makar na kratko, u nekom etno-selu, planini, morskoj uvali, ili na nekom, krišom preostalom, proplanku u gradu. Da se malo saberemo, čujemo sopstvene misli i želje, pa da krenemo dalje u životne borbe.

Urbano ne može da postoji bez ruralnog, makar dugoročno gledano. Sopstveni odnos urbanog i ruralnog, izbalansirajte sami.

M.M.