Tačno poreklo tanga nije poznato, s obzirom da je izgubljeno u mitovima ili u nezabeleženoj istoriji.

Međutim, najučestalija priča je da je tango prvobitno bio ples improvizacije koji je kombinovao pokrete i ritam nekoliko ranijih muzičkih i plesnih tradicija i da je bio ples siromašnih, tačnije ples niže klase.

Tango se razvio oko 1870. godine zahvaljujući mešanju raznovrsne muzike evropskih imigranata, afrikanaca i gaučosa.

Naime, afričkim robovima koji su dovedeni u Buenos Ajres kao radna snaga je bilo dozvoljeno da uz muziku bubnjeva igraju njihov ples Candombé. Candombé je vremenom prerastao u milongu i nakon toga u tango. Takođe, i imigranti sa Kube su imali uticaj na razvoj tanga. Oni su doneli ples habaneru, koji je kasnije kombinovan sa španskim plesom contradanza i nakon toga sa polkom.
Argetinski stočari – gaučosi su takođe imali svoju ulogu u razvoju tanga. Naime, oni su organizovali payada – poznata takmičenja u improvizaciji muzike na gitari i pevanju.

Što se tiče muzike, tango je prvobitno svirao samo jedan muzičar na harmonici ili gitari. Kasnije je osnovan trio koji se sastojao od gitariste, violiniste i flautiste ili klariniste. Violina, gitara, flauta i klarinet su korišćeni zbog lakog transporta, jer se dešavalo da su muzičari svirali na nekoliko različitih lokacija u toku večeri.

Ovi instrumenti su korišćeni sve do pojave klavira, kojem se priključio i bandoneon zamenivši harmoniku, flautu i klarinet. Bandoneon je tangu dao drugačiji zvuk, tačnije tango je sa ovom melodijom postao temperamentniji, ozbiljniji i ritmičan. Takođe, kroz ovakve melodije tango je postao i način izražavanja dubokih emocija. Zatim je bas zamenio gitaru, i tako je nastao novi, savremeni tango orkestar koji su činili bandoneon, violina, klavir i bas.

Period zlatnog doba tanga, kako ga Argentinci zovu, obuhvata razdoblje od 1920. do 1950. godine, s obzirom da je tada tango dobio svoj današnji oblik.

U periodu od 1920. do 1930. godine tango se širio u svetu. Tada se tango plesao u filmovima, a pevači tango muzike su putovali svetom, i tako je i počeo razvoj zlatnog doba tanga.

Za Argentinu, tango je tada postao sinonim, a zemlja je postala jedna od najbogatijih nacija u svetu, a muzika, poezija i kultura su napredovale.

Slobodno se može reći da je tango predstavljao način za izražavanje argentinske kulture.

Za zlatno doba tanga je važna i 1935. godina koju karakterišu kompozitori Juan D’Arienzo i Rodolfo Biagi, jer su tada komponovali muziku koja je imala brži ritam.

Zahvaljujući toj muzici, tango se vratio svojoj osnovnoj funkciji, a to je bila muzika za igranje, a ne za slušanje.

Takođe, u tom periodu su nastale i neke od najpoznatijih tango kompozicija, a i orkestri su počeli da broje više članova, sa dirigentom, kompozitorom i profesionalnim pevačima.

Zahvaljujući doseljenicima, tango je stigao i do Evrope, gde je postao jako popularan i bio je prihvaćen od strane viših slojeva društva.

Za prihvatanje tanga u Argentini, veliku ulogu je imao i Pariz s obzirom da je tada Pariz bio centar sveta, a argentinska aristokratija se ugledala na društvo u Parizu. Nakon prihvatanja tanga kod Francuza, ubrzo su i argentinske porodice svih staleža zaplesale ovaj ples.

Kao što sve ima svoje zlatno doba, tako je tu i sivo doba. Za tango sivo doba je počelo posle 1955. godine, kada ga je argentinska vlada zabranila jer su smatrali da ga igraju devojke u bordelima.

Od te godine, tango se dugo vremena igrao u tajnosti, tačnije u podzemlju a velika plesna mesta su zatvorena i masovna okupljanja zabranjena. Tango je tada opstao u manje poznatim mestima, i naravno u srcima igrača koji od njega nisu odustali.

Kao deo podzemlja, tango je u jednom momentu bio zanemaren, s obzirom da je rock and roll muzika preuzela scenu. 1980. godine, tango je ponovo imao razloga da bude zahvalan Parizu. Te godine se u Parizu održao mjuzikl Tango Argentino, i tako je Pariz ponovo postao početna tačka za predstavljanje tanga u svetu.

Postoji veliki broj stilova u tangu, koji su se razvijali zajedno sa razvojem ovog plesa. Neki od najpoznatijih stilova tanga su milonga, quebrada, creolo, orillero i tango arrabalero, canyengue, tango liso, salonski tango, neo-tango i naravno show tango ili fantasia.

Milonga je jedan od stilova argentinskog tanga, koji se smatra i samom pretečom tanga. To je ples koji karakteriše fizički kontakt koji je u vreme kada se tango pojavio bio zabranjen prilikom plesanja. Zapravo, milonga je bio narodni ples.

Creolo tango su igrali i muškarci međusobno. Za tango orillero i tango arrabalero, koraci su bili kratki i oštri sa puno dinamičnih ukrasa. Drugi naziv za ove dve vrste tanga je „Tango sa periferije grada”.

Tango canyengue je jedini tango stil koji se od početka igrao na otvorenom. Nuevo Tango ili neo-tango je stil koji se razvio oko 2000. godine, i to uglavnom na teritoriji Evrope i Amerike.

Sve u svemu, tango je ples čiji su se stilovi menjali kroz godine, ali ono što je ostalo nepromenjeno je da je tango stekao svoju svetsku slavu i da je to ples koji se može plesati uz svaku vrstu muzike, i da kod njega ne postoje ograničenja.

M.J.