Istina je da sa učenjem nikada ne prestajemo. Razlika je jedino u formi prenošenja i primanja informacija. Deca u najranijem uzrastu uče konstantno, ali to ne opažaju na taj način. Ona uče kroz igru.

Možda je upravo to razlog zbog čega taj proces ide tako brzo i glatko. Što idemo stariji, učenje se pretvara u obavezu, a čim je nešto percipirano kao obaveza, pogled na to počinje da se menja. Entuzijazam uglavnom opada ukoliko se na posletku ne radi o temama za koje smo jako zainteresovani ili koje nam prosto „leže“. Brojna su istraživanja koja pokazuju da je za kreativnost osobe direktno „odgovorno“ vreme provedeno u igri u najranijim danima.
A svi se sa radošću i osmehom sećamo tih dana, svojih ili svoje dece, kada smo od šarenih kockica pravili kuće, slagali puzle, crtali i bojili ili se igrali sa vršnjacima ispred zgrade.

Ponudite izbor.

Kada ovo kažemo, ne mislimo na izbor tipa „da li ovo želite ili ne želite da uradite?“ jer takva vrsta izbora nije uvek moguća. Ovde govorimo o mogućnostima biranja da li tim želi da se prvo pozabavi stavkom jedan ili stavkom dva na sastanku. Ovakvi mali izbori su odlični jer pojedincima, a i grupi, daju osećaj da se ipak nešto pitaju, da imaju moć odlučivanja, da je
njihovo mišljenje važno i da se uzima u obzir.

Dozvolite da se radi u timu kada god okolnosti to dozvoljavaju.

Osećaj pripadnosti istom timu je dragocen. Ljudi se osećaju zaštićeno i korisno, a povrh svega imaju osećaj da se igraju. A igra, kako smo rekli na početku podstiče kreativan način razmišljanja. Psiholozi su utvrdili da kada se određeno ponašanje podstiče, ljudi imaju tendenciju da ga usvajaju brzo i ponašaju se tako. Dakle, ako ih hvalite i imate pozitivan
stav u vezi sa njihovim angažovanjem, rad će biti efikasniji. S tim u vezi, zabave nikada nije
dosta!

Zadajte zadatak kroz igru.

Ovo može da vam zvuči detinjasto ili neprikladno za poslovne uslove, ali naučno je dokazano da konvertovanje zadatka u igru u skoro svim slučajevima čini zadatak zabavnim. Nema ničeg lošeg u tome da poslovne ciljeve zadajete u formi nekih od igara. Ako je potrebno da se, uzmimo za primer, zapamti ogroman broj podataka da bi se određeni zadatak izvršio, zašto ga ne biste pretvorili u igru memorije? Ili možete probati sledeći pristup: podelite ljude u timove koje čini između pet i šest osoba pa svakog člana grupe zadužite za rešavanje
različitog dela zadatka. Kada svako odradi svoj deo, sa svojim kolegama treba da podeli način na koji je došao do rešenja.

Pored toga što se kroz igru razvijaju socijalne veštine i kognitivne sposobnosti, igra i zabava utiču i na emotivno sazrevanje i sticanje samopouzdanja koje je od velike važnosti za učestvovanje u svakodnevnim aktivnostima i interakciji sa okruženjem.

Budite što praktičniji.

Složićete se da je jako teško udubiti se u nešto ukoliko ne razumete svrhu posedovanja takve vrste znanja. A ako ste tim lider, članovi tima treba da se ugledaju na vas. Dakle, uvek je važno da pokažete i objasnite praktičnu stranu onoga što od njih očekujete, da im pojasnite, da im date konkretne primere i najvažnije, da uvek budete spremni da odgovorite na sva dodatna pitanja, kao i da ih podstičete. Ako radite sa „ćutolozima“, smislite kreativan način da ih „probudite“. Uvedite praksu da svakom ko postavi pitanje na primer dobacite
čokoladicu 🙂

Radno okruženje mora pružati osećaj sigurnosti.

Ako želite rezultate, od krucijalne važnosti jeste da se svaki zaposleni oseća sigurno na svom radnom mestu. Pod ovim podrazumevamo nekoliko stvari: da zaposleni zna da uvek
može reći ono što misli, bez da njegova ideja bude na bilo koji način osuđena ili ismevana, da se kolege međusobno podržavaju i bodre (što i tim lider treba da radi!) i da, ukoliko napravi grešku, jer svako ko radi i greši, kaže poslovica, zna da će tim stati iza njega i ponuditi mu
pomoć u prevazilaženju problema. Zapravo, poslovni sastanci se mogu posmatrati i kao jedno veliko dečije igralište. Naravno, prilagođeno godinama u kojima se nalazimo.

Svašta korisno se da naučiti na poligonu za igru. Kako deliti, kako rešavati novonastale probleme, kako graditi odnose sa okruženjem… I kako učiti od drugih. Na to vrlo često zaboravljamo. Naravno, trebaće vremena da se koncept „primi“. A ovaj pristup je definitivno nešto čemu treba dati šansu. Uvereni smo da će rezultirati većom produktivnošću, kreativnošću i većim zadovoljstvom u timu!

Dr Sara Smilansky, koja je bila profesor psihologije na univerzitetu u Tel Avivu, dala je pre skoro 30 godina opis pet osnovnih tipova igranja kroz koje deca uče. A ako bismo ih prilagodili poslovnom svetu i sastancima, njihov opis bi izledao ovako:

• Funkcionalne igre u kojima deca istražuju svoje okruženje. To rade i odrasli. Već smo objasnili na koje se sve načine upoznajemo sa radnom okolinom.
• Konstruktivne igre u kojima deca uče da nešto naprave, izgrade ili reše problem. U našem slučaju, ovo bi bili brainstorming sastanci.
• Igre drame u kojima se deca pretvaraju da su neko drugi, dakle uzimaju tuđe identitete. Da li ste nekada poželeli da ste „šef umesto šefa“? 🙂
• Igre društvene drame/predstave. Najnapredniji način igranja u kom deca imitiraju likove uz verbalnu dramatizaciju i fantaziju/fikciju. Uzimaju objekte i daju im sasvim drugu namenu (papiri postaju novac, knjiga postaje kormilo zamišljenog broda itd). U poslovnom okruženju ovo su situacije u kojima se od zaposlenih traži da na inventivan način nađu
  rešenje. Na primer, za šta se sve može koristiti ovaj nov proizvod? Ili na koje sve načine možemo korisnicima olakšati korišćenje naše usluge?
• Igre u kojima postoje pravila – sve one igre koje se svode na pobediti ili izgubiti pricip, a pri tome se striktno poštuju pravila igre. Tačno se zna šta je dozvoljeno, a šta nije što pomaže prihvatanju pravila u društvu. Recimo da bi ovo bio princip poslovanja kompanije.