Sam stil oblačenja koji gradimo je odraz vremena u kome živimo. Prilikom najvećeg broja verbalnih i neverbalnih kontakata među ljudima, ono što je od primarnog značaja za uspešnost ishoda uspostavljene komunikacije jeste imidž učesnika u datoj komunikaciji. Veliki broj ljudi nastoji da bude jedinstven, da se iskaže i da bude vrednovan prema sopstvenim individualnim doprinosima, a imidž upravo predstavlja način da se to definiše. Kada pojedinac izgradi sopstveni imidž, na taj način pokazuje koliko se udobno i uverljivo oseća u sopstvenoj koži.

Dobar ukus u odevanju znači pravilan izbor odeće, obuće, nakita i drugih garderobnih i ukrasnih detalja za svako doba dana, svaku priliku i okruženje.

Pravila zvaničnog poslovnog dress code-a:

1. Zabranjeno je nositi tetovaže i pirsing na vidnom mestu na telu
2. Zabranjena gola leđa i ramena kod ženskog dela zaposlenih
3. Ženski dekoltei i napadan nakit su u poslovnom svetu zabranjeni
4. Muškarci takođe treba da izbegavaju nakit, posebno prstenje (osim burmi) i minđuše
5. Muškarcima obavezno odelo, bez obzira na spoljašnju temperaturu
6. Obavezna kravata kod muškog dela zaposlenih
7. Dužina ženske suknje obavezno centimetar do dva ispod kolena
8. Zabranjeno nošenje farmerki
9. Štikle kod ženskih cipela treba da budu visine između 2 – 4,5 cm, ne više
10. Izbegavati drečave boje odeće

Poznata poslovica: „Odelo ne čini čoveka“, se u poslovnom jeziku ipak slobodno može prevesti kao „Odelo čini čoveka“. Ovo je pravilo koje vredi u bontonu poslovnog oblačenja širom sveta. Odnosno, odelo je ipak veoma bitno za izgrađivanje uspešnog poslovnog imidža. Činjenica je da je prvi utisak presudan za stvaranje određene slike o ljudima, tako da bi izbor odeće, naravno u zavisnosti od radnog mesta, trebao da bude u skladu sa utiskom koji svaka osoba želi da ostavi.

Poslovni imidž se između ostalog formira: ličnim izgledom, profesionalnim odevanjem, razumljivom, jasnom i uspešnom komunikacijom, odgovarajućim ponašanjem u različitim prilikama, stavaranjem utiska o ličnoj sigurnosti, ličnim karakternim osobinama…

U većini slučajeva se mišljenje o nekoj osobi formira na osnovu prvog utiska, koji se stvara u samo nekoliko sekundi, a kasnije se teško menja. Drugim rečima, ako u prvih desetak sekundi ostavimo loš utisak o sebi, kasnije to ne možemo izbrisati.

Prema nekim istraživanjima je dokazano da je za prvi utisak koji će druga osoba o nama steći potrebno ne više od 5 sekundi, a on se prvenstveno stiče na osnovu vizuelnog utiska koji ćemo na tu osobu ostaviti. Ta slika koju prezentujemo ne zavisi samo od načina oblačenja, iako to ostavlja jak utisak, već i od celokupne ličnosti – pokreta, izraza lica, frizure, držanja, što utiče na percepciju druge osobe čak 55 procenata. Ton glasa na tu percepciju utiče 38%, a reči koje izgovaramo samo 7 procenata!

Svakako, prvi utisak stvaramo na temelju fizičkog izgleda – odeće, frizure i držanja. Uvek je među poslovnim ljudima, u poslovnom svetu, važilo pravilo: Prvo prodajemo sebe, pa svoju kompaniju, a tek na kraju proizvod ili uslugu. Odnosno, svojim stavom i odećom koju u datom trenutku imamo na sebi, šaljemo poruku o svojoj kompetentnosti i ako ta poruka nije odgovarajuća, proizvod koji nudimo može biti najbolji od svih na tržištu, ali ćemo ga teško prodati.

Pored već ustaljenog poslovnog bontona, postoje još neki „trikovi” kojima možemo pokazati da smo sigurni u sebe, počev od upoznavanja ili pozdravljana. Gestikulacija takođe igra veoma važnu ulogu u poslovnim komunikacijama…

–        Pravilno pozdrav­ljanje počinje izgovaranjem svoga imena i pružanjem desne ruke prema osobi;

–        Stisak ruke treba da bude čvrst i odmeren;

–        Uvek se trudimo da ne delujemo pogrbljeno ili klonulo, jer tako ostavljamo utisak nepreduzimljive, umorne i apatične osobe;

–        Ruke na kukovima, prekrštene ruke ili stisnute pesnice šalju poruke zbog kojih se ljudi osećaju nelagodno;

–        Upiranje prsta je znak agresivnosti, a igranje ključevima u džepu ili prstenom na ruci znak nervoze;

–        Nakon prvih nekoliko rečenica, izgovorenih uz smešak i pravu dozu samopouzdanja, premostiće se jaz, otkloniti nelagodnost i ubediti sagovornik, poslovni partner, šef, da ste Vi prava osoba koju traži…

Takođe, pored svih sitnica kojima predstavljamo sebe i kompaniju u kojoj radimo, treba imati i dozu umerenosti. Kao što je već odavno poznato, ni u čemu ne treba preterivati. Evo i zašto:

Pravilnici koji su uvedeni u bankama podrazumevaju da službenici na šalterima budu nasmejani i govore umerenim tonom. Baš tako, sa osmehom, jedan od zaposlenih je saopštio prezaduženom klijentu iznos mesečne rate za kredit, a on mu je, iznerviran zbog iznosa i opomene, odgovorio: „Šta se ti keziš?!“

„Opušteni” petak

Kako se u svakom poslu očekuje malo kreativnosti, tako je i zaposlenima dozvoljeno kreiranje sopstvenog stila uz kombinovanje casual sa formalnim načinom odevanja. Ali ovakav vid kreativnosti je dozvoljen samo petkom. Sve više firmi uvodi „casual friday” ili „opušteni petak”, kada je zaposlenima dozvoljeno da dolaze na posao „opuštenije” obučeni. Odnosno, dozvoljeno je da svako pravi svoju kombinaciju oblačenja za taj dan.

Pod ovim „opuštenim oblačenjem”, firme uglavnom podrazumevaju samo neformalniji sako, kombinovanje farmerki sa polo majicom i sakoom, pantalone ili farmerke uz majicu sa dugmićima ili kragnom, obuću je najbolje zameniti udobnijim cipelama, a ne patikama…

Međutim, kako je casual friday u mnogim firmama i kompanijama počeo da se stapa sa varijantama vikend oblačenja, odnosno kako su zaposleni u svoj svojoj kreativnosti počeli da mešaju „vikend garderobu” sa casual stilom, mnoge kompanije su počele ipak da ukidaju ovaj običaj. Standardni dress code je ipak onaj siguran stil kog će se svaki zaposleni pridržavati i način na koji će svaki zaposleni najbolje predstaviti svoje poslovno okruženje.

Iako postoje brojni pravilnici kod oblačenja, ipak svaka kultura ima svoj stil oblačenja, poslovni bonton, i time šalje poruku o jedinstvenosti, prepoznatljivosti i pripadnosti istoj, kao i ono što sama po sebi znači i čemu teži.

U Francuskoj, zemlji nastanka bontona, na osnovu izgleda se procenjuje društveni status svakog pojedinca, ali i stepen obrazovanja.

U Italiji su u poslovnom stilu obavezni skupi detalji, kao što su satovi, kravate, cipele, tašne, kaiševi itd.

U Nemačkoj važi strogo pravilo: žene treba da izbegavaju glamurozan izgled. Šljašteći nakit se tumači kao provokacija. Za muškarce važno pravilo glasi: „Jedan džentlmen uvek sam sebi vezuje kravatu”!

U Meksiku je veoma važno kakvu ćete odeću nositi. Kada je u pitanju formalna večera muškarci treba da nose košulju i kravatu, a žena treba uvek da nosi svečanu haljinu.

Starosedeoci severozapadne obale Pacifika su uvek imali kompleks socijalne strukture, uključujući robove, „obične” ljude i plemiće, tako da je oblačenje služilo da ukaže na ove socijalne razlike.

Kineski narod je veoma konzervativan kada je reč o odeći. Žene srednjih godina nose cheong-sam suknju (jednodelni kostim za žene, koji prati telo). Muška verzija ovog kostima se naziva changshan. Na mandarinskom kineskom je ovaj deo odeće poznat kao kipao (qípáo). Pored ovog tradicionalnog oblačenja, muškarci obično oblače i odelo sa kravatom. Kinezi smatraju da im nošenje nepristojnih haljina može oduzeti dostojanstvo.

Međutim, da način i stil oblačenja ne oslikavaju samo osobu, a ta osoba kompaniju za koju radi, potvrđuje i činjenica da se same kompanije u svetu postepeno odriču propisanog poslovnog kodeksa oblačenja radi određenih ušteda.

Tako na primer u italijanskoj naftnoj kompaniji ENI je uvedena odredba o neformalnijem ode­vanju, bez sakoa i kravate. Na ovaj korak su se u kompaniji odlučili pre svega zbog štednje energije i zaštite životne sredine! Naime, ako rashlad­ni uređaji hlade manje, tako troše manje energije i istovremeno manje zagađuju okolinu. A s obzirom da je „veštačko i nezdravo” hlađenje svedeno na minimum, onda je zaposlenima dozvoljeno da se rashlađuju prirodnim putem, odnosno, nisu u obavezi da se preterano oblače. Ova energetska kompanija je prva koja je uvela štednju skidanjem kravata, a o ovom načinu uštede sada razmišljaju i druge kompanije. Bez kravate i sakoa, na posao dolaze i Ja­panci, a osim Italije, ta moda polako zahvata i Španiju.

S.J.