Danas se retko može sresti osoba koja ne koristi mobilni telefon. Ako tome dodamo da zaposleni često imaju i obavezu (ili potrebu) posedovanja i poslovnog mobilnog broja, angažovanje korišćenja se udvostručava.

Postali smo korisnici velikog broja tehničkih i elektronskih uređaja i postavlja se pitanje da li smo korisnici ili nas uređaji koriste?! Mnoštvo aplikacija za komunikaciju na dnevnom nivou (pozivi, poruke, viber, whatsapp, mail i dr.), pa po­tom društvene mreže, koje su postale nezaobilazne i u svakodnevici jednog „osnovca“, a posebno osoba uključenih u organizaciju događaja, postavlja pitanje – koliko nam vremena ostaje za neposrednu komunikaciju – „oči u oči“?

I, postavlja se još važnije pitanje – da li nam virtualna stvarnost proširuje mogućnosti i vidike ili nas pak pozicionira u prostor koji ih umanjuje?

Pojam virtualne realnosti, nameće pitanje i o tome gde je „realna realnost“ i da li jedna drugu isključuju. Sve aktuelniji sukob tradicionalnosti i modernog, kontinuirano izaziva radikalne podele populacije na one koji tuguju za nekadašnjim oblicima komunikacije i odbijaju da koriste dostupne tehnologije) i one koji su bez dileme – zastupnici i predstavnici savremenog doba koji intenzivno koriste.

Odgovor je jednostavan – nove tehnologije nisu samo potreba, one su neophodnost, a da li će nam samo koristiti ili nam i štetiti, pripada ličnim aspektima upotrebe. XXI vek je vek informacija, komunikacija i opšte umreženosti, a sve to ne bismo mogli da živimo bez dostupne tehnologije.

Na pragu zrelosti je i takozvana generacija Z (koja ne pamti vreme bez interneta, rođeni posle 1995.g.), a zadatak starijih, zrelijih i iskusnijih je da joj pomognu da kreira i održi vrednosti i to one koje su joj prethodne generacije omogućile. Upravo one koje su i stvorile, inspirisale, izazvale moderne tehnologije, potrebu za „multitasking“ delovanjem, 3D, one generacije koje su izrodile tehnoholike.

Stvarni svet je onaj u kome živimo, a svi mi, objektivno živimo u virtualnom svetu, svakodnevno oslo­njeni na bezbroj mogućnosti koje nam pruža. Radikalnost i isključivost su principi koji retko pomažu u životu. Upravo se iz ovakvih pozicija krije opasnost od gubljenja ljudskog faktora i, u suprotnom, nekorišćenja moćnih potencijala tehnologije.

Stav ili/ili svakako je korisno promeniti na i/i, prihvatiti da je virtualna stvarnost ona u kojoj živimo, ali da ne treba da budei jedini prostor plasiranja sebe i aktivnosti.

Kada uzmemo u obzir da većinu stanovništva budi aplikacija budilnika na mobilnom telefonu, da će se pre pogledati aplikacija za vremensku prognozu nego prognoza na televiziji, da će pustiti omiljenu muziku, pogledati aktuelne vesti, poslati sms, koristiti viber i slične aplikacije za komunikaciju, posetiti društvene mreže dok se pije kafa, jasno je da bi svima ovi elementi veoma nedostajali, kada ih ne bi bilo. Saznaćemo šta su dronovi snimili i kako napreduje robotika. Saznaćemo u jednoj sekundi šta se dešava u svim krajevima sveta, istražiti potencijalna rešenja za važna životna pitanja, dobiti odgovore i biti u toku svih dešavanja.

Sa druge strane, dok nostalgično gledamo slike prošlih vremena, u kojima svega ovoga nije bilo (a svi su bili srećni i zadovoljni), zaboravljamo da ne moramo čekati na pismo iz daljine (jer, tu su skype i slični programi i mogućnost svakodnevne audio-vizuelne komunikacije) od dragih osoba. Videćemo gde se organizuje sajam na koji smo oduvek želeli da odemo, kongres koji će nam omogućiti saradnju sa stručnjacima širom sveta ili neki drugi, za nas vredan događaj.

Nekada smo nalazili vreme za susrete uživo, a tehnologija to uspešno eliminiše.

Da li? Da li bi zaista moglo da se odvoji dovoljno vremena za susrete, posete, druženja i sve ono što nadomešćuje, jer ono što nedostaje je vreme. Tempo života ide u korak sa tehnologijom i, ipak ona nam mnogo više pruža, nego što nam oduzima.

Organizacija događaja, kao proces, u velikoj meri zahteva korišćenje svih raspoloživih tehničkih sredstava.

Zapravo, ne može se zamisliti bez svega što smo do sada pomenuli. „Ako nečega nema na društvenim mrežama ili internetu, to se nije ni dogodilo“, često se može čuti. Uz tu, moglo bi se reći, činjenicu savremenog doba, ne treba izostaviti neophodnost ljudskog faktora, jer – sve što se čini – čine ljudi za druge ljude.

Tehnologija je medij, posrednik, a ne glavni akter i, to je ta granica koja ne bi trebalo da  bude prekoračena.

Događaj se organizuje za učesnike koji o istom treba da budu obavešteni. Najlakši, najbrži, najrasprostranjeniji vid obaveštavanja omogućen je upotrebom tehnologije.Bez nje informacija ne nalazi potreban put do korisnika. Bez tog puta uspeh izostaje. I to ne samo uspeh organizatora, već bi i potencijalni učesnici ostali uskraćeni. Vreme u kom živimo ima svoje zahteve. Zahteve kreiraju potrebe. Da li svaki novi izum treba da budeprihvaćen i korišćen zavisi samo od jednog, a to je potreba tržišta.

Tržište jeste nemilosrdno i ne dozvoljava opstanak bilo čemu što u sebi ne sadrži progres ili produktivno­st u odnosu na prethodne produkte.

Da, potreba za savremenom tehnologijom postoji. I raste iz sata u sat. Ispunjava želje i – povećava potrebu za kontrolom.

Možda je upravo u kontroli (ili nepostojanju iste) najveći problem, jer tehnologija preti da nadjača ljudski faktor. Tehnika je omogućila svakoliku kontrolu „drugih“ i počela da služi samoj sebi, jer i korisnik i ti drugi su zapravo kontrolisani. Kontrola se preselila u digitalni prostor i postala oružje, umesto alatke. Granica je tu, jasna i vidljiva. Moderna tehnologija počinje da kontroliše sveukupan život, ponekad zaobilazeći principe etike. To je prostor ljudskog faktora.

Posmatrano sa psihološke platforme, a posebno sa socijalnopsihološke, tehnologija nastaje iz potrebe za širenjem i umrežavanjem. Kao rezultat često se vidi nešto sasvim suprotno. Da li taj doživljaj suprotnosti proističe iz stava o površnosti virtualnog sveta, neprihvatanju da je virtualni svet deo realnosti?

Virtualni svet je realnost savremenog doba, sa svim svojim produktima. Zašto prestajemo da volimo i verujemo u ono i one koje smo stvorili sami? Ako verujemo sebi, verujemo i da stvaramo nešto što je značajno i dovoljno dobro. Na svakom pojedincu je izbor koliki će prostor dati virtuelnim sadržajima. I odgovornost.

Virtualni svet nam je oduzeo mogućnost da ostanemo neobavešteni, da koristimo opravdanje da nešto nismo znali, nismo čuli. Dovoljno je prisutan da nas informiše. Ponekad i agresivan, ali se tu opet treba pozvati na ljudski faktor, svest i savest i zadržati objektivnost procene. Tu objektivnost nam nije ukrala virtualna realnost, ona je samo donela mogućnost više izbora. Odluka je na nama.

Snaga informacija utemeljena je na rasprostranjenosti, na dostupnosti, ali i na doživljaju. A pravog doživljaja nema bez ljudskog faktora.

Put ka ciljevima i njihovom uspešnom ostvarenju podrazumeva isto­vremeno angažovanje benefita moderne tehnologije koji je u sprezi sa ljudskim faktorom. Tehnologija je posrednik i samo to treba i da ostane.

Dragana Deh, Msc psiholog,
sistemski psihoterapeut, lajf kouč
www.psihooaza.com