Sam termin korporativne društvene odgovornosti postaje sve više aktuelan, iako je još uvek u razvoju.

Trend savremenih i manjih i većih kompanija, kao i drugih institucija, da razvijaju segment društveno odgovornog poslovanja je u kontinuiranom porastu i postaje princip po kome se prepoznaju principi solidarnosti, morala i etičkog poslovanja, razvoja, uticaja na korporativnu zajednicu i zajednicu uopšte – prepoznaje se opšta uspešnost poslovanja.

Zadržavajući psihološki ugao posmatranja, vratimo se na trenutak odrastanju i prisetimo se najmlađih članova našeg društva – dece. Jedna od razvojnih faza najranijeg detinjstva podrazumeva negativnu reakciju deteta na sve što mu se nudi. Iako je ta faza često iritirajuća za roditelje, pripada razvoju i kao takva je sasvim primerena. Odgovor „NE!“, nakon nekog vremena zamenjuje prihvatanje, odnosno odgovor „DA“ na sugestije roditelja i okoline, ali to da se izgovara sa razlogom da, da bih bio dobar! Da bi me drugi prihvatali, voleli, nagrađivali… Tek nakon te faze, prema naučnim istraživanjima, uobičajeno oko treće godine, dete počinje sa takozvanim „voljnim DA“. Čak i veoma mala deca imaju potrebu da budu dobra, da bi bila prihvaćena.

Odrastanje i, posebno – aktivno odraslo doba, taj segment stavlja u sam vrh društveno poželjnih osobina, često opredeljućih, kako za socijalne kontakte, tako i za profesionalni razvoj i karijeru. Time se ne misli na poslušnost, već na kategoriju plemenitosti, saradljivosti, empatije – sluha za potrebe drugih, spremnosti da se pomogne, odricanje od predrasuda, stereotipa i svakog vida diskriminacije, kao i aktivno učešće u humanističkim aktivnostima.

Da li je svaki čovek rođen sa kapacitetom da čini dobra dela, pitanje je koje izaziva oprečne odgovore. Poznato je da nijedna generalizacija ne vodi istini, pa samim tim ne možemo ni ljude podeliti na plemenite i one koji to nisu. Izvesno je da svaki prosečan čovek nosi lične resurse za odgovornost i za dobra dela. I činjenica je da čineći drugima – činimo i sebi. Ovog puta to ne proističe (najčešće) iz potrebe da bi nas drugi prepoznali kao dobra, dušebrižna bića, već zato što se individua oseća dobro, ponekad i moćno, kada učini bilo šta pozitivno. Pomažući drugima, zapravo pomažemo sebi, bilo da smo to prepoznali kao vodeći motiv ili ne. Plemenit čin podiže samopoštovanje i aktivira „organ“ plemenitosti koji svaki, ponovo – najprosečeniji čovek ima. Iako se u svakom činjenju može pronaći i instrumentalni motiv („radim nešto sa konkretnim ciljem da imam (ne)posredan interes od toga“), već sama spremnost da činimo nešto za druge nas činjenično čini boljim ljudima. Drugim rečima, naš život dobija sasvim konkretan smisao!

Pitanje smisla

„Ne pita se čovek o smislu života, već život njemu postavlja pitanja na koja on treba da odgovori. A istina se nameće sama po sebi i ne treba joj posrednik“

                                                                                                                   Viktor Frankl

Pitanje koje su kroz istoriju postavljali mnogi filozofi, egzistencijalisti je – pitanje smisla. Čovek, da bi se osećao dobro u sopstvenoj koži, nužno postavlja sebi, bar ponekad,
pitanje o smislu bivstvovanja, aktivnosti, mišljenja… Odgovor ponekad pronalazimo, a ponekad ostaje u maglovitoj budućnosti koja traži okvire u principima vere i religije,
samosvesti, potvrde značajnih drugih ili ličnih uvida. Ne postoji garancija da će ikad dobijeni
odgovor ili uvid zadovoljiti našu radoznalost i bazičnu potragu za smislom, posebno kada se osoba nađe u fazi životnih poteškoća, bilo psiholoških, socijalnih ili egzistencijalnih. Sistem vrednosti se, posebno u savremenom dobu, sve više razlikuje i na individualnom i na
globalnom nivou.

Ali, sa druge strane, upravo kada smo u najtežim situacijama, okolnost da smo, čak i tada, u mogućnosti da nekome pomognemo, osnažuje naše potencijale i resurse za lične borbe. Poznata rečenica „Kad ne možeš da pomogneš sebi – pomozi onome kome možeš“, vraća nas na Franklovu školu psihologije/ psihoterapije (Logoterapija) koja se prepoznaje kroz princip Odraz volje za smislom, sa posebnim akcentom na (samo)odgovornost, pri čemu je, kako sam Frankl ukazuje: „Čoveku za zdravlje neophodnije stanje težnje i borbe za cilj kojeg je dostojan.“ Dostojnost cilja biramo sami. Sistem visokih i poželjnih vrednosti je prepoznat i dovoljno transparentan, počev od individualnih principa pa do velikih sistema.
Prepoznat je u religiji, u običnoj svakodnevnici, u umetnosti. Setimo se sjajnog filma „Prosledi
dalje“ (Pay It Forward, Kevin Spacey) i dečaka sa jednostavnom plemenitom idejom da svak učini po tri dobra dela, šireći ciklično dobročiniteljstvo.

Poziv na humanost može imati razna imena koja će mu dodeliti moderno doba. Sva ta imena, odnosno značenja, u biti predstavljaju puteve ka istom cilju, a on je – ostati čovek u svakoj situaciji. Brinuti o bližnjima, ali i onima koji to nisu, kada za to imamo mogućnosti, jer – volja bi trebalo da postoji u svima nama. Biti i ostati plemenit i dostojan čovek znači mnogo više od pukog uspeha ili preživljavanja, mnogo više od filozofskih pitanja. Pridržavajući se principa onoga što se danas naziva društvena, ali i lična odgovornost prema sebi, drugima i životu, više nego ikada postaje ultimatum postojanja, pa i opstanka ljudske vrste.

Dragana Deh, Msc psiholog, sistemski psihoterapeut i lajf kouč, sa stručnim saradnicima kreira i održava tematske edukativne radionice kao i tim bilding radionice u skladu sa specifičnim potrebama manjih i većih kompanija.

Za sve informacije možete se obratiti na:
dragana.deh@gmail.com ili www.psihooaza.com