Homolje, to fenomenalno parče istočne Srbije, koje kao da spava, ušuškano u svoja prebiblijska verovanja, još od antičkih vremena, ako izuzmemo Dragaševićeve putopise. Idealna mreža transverzala po gotovo svim grebenima njegovih blago zatalasanih vrhova; prelepe rečne doline čiji tokovi sijaju liskunom pod suncem, i još lepše šume što prekrivaju vulkanske masive, bogate rudom, koje su možda u ovo vreme buđenja prirode i najpodesnije za lepo, napajajuće pešačenje. Uputivši se preko Požarevca ka Kučevu, naše odredište je bilo samo središte „srpskog El Dorada“. Neresnica, Kučajna, Blagojev kamen – sve su to toponimi, poznati po nalazima zlatnih žila, a ispirački zanat nešto od čega i danas neke porodice ovde žive. A da je to „hleb sa sedam kora“, imali smo prilike da vidimo na licu mesta. Debeli Lug, selo poznato kao železnička stanica „Majdanpek“, bilo je mesto gde nam se put završavao i gde nas je čekao autobus. Mesto pod patinom zaborava, koje krije mnogo toga posve inspirativnog, samo ako se malo zainteresujete.
Obzirom da je ova akcija namenjena planinarima, pešačenje od 15 kilometara sa laganim usponom od 500 metara ne predstavlja prepreku za doživljaj, tako da je bilo i starijih učesnika, kao i dece. Ono što ih je privuklo nije samo premijerni obilazak krajeva gde se nije do tada odlazilo, već i činjenica o postojanju živih ispirača, što budi radoznalost i predstavlja za sve novo iskustvo.
Kroz selo Debeli Lug, protiče Veliki Pek. U njega se ulivaju zlatonosni tokovi Homolja. Najpoznatije su Grabova i Todorova reka, te sam ih odabrala za kružnu šetnju, preko uzvišenja Dupeš Čoka. Pošli smo dolinom Grabove reke, prolazeći kraj starih okana rudnika volframa i zlata, čiji su otvori neobično skladno uklopljeni u okolni pejsaž, da prosto očekujete da se iz njih pojave patuljci. Iako već dugo zatvorena, ova okna su i danas predmet istraživanja. Od njih staza vodi na više, ka šumovitom vrhu Dupeš Čoka, koji tokom letnjeg vremena, nakon kiša, obiluje delikatesnim vrganjima. U seoskoj krčmi, Ljubiša sprema delikatesnu čorbu od tih vrganja, ali i od koprive, i još mnogo toga što je tamo rutinski – za urbanog čoveka predstavlja redak užitak, utoliko više što se radi o kraju gde nije zavladala potrošačka kultura, te domaćini namernike dočekuju kao goste u svojoj kući.
Od Dupeš Čoke, staza vodi nizbrdo ka dolini Todorove reke. Ovo je dolina ispirača. Mada, saznala sam iz ranijih poseta, da među meštanima postoje „dve struje“ – jedni koji tvrde da je bolja Grabova, i drugi koji to isto kažu za Todorovu reku. Kada ih vidite, možete primetiti da je prva uža, krivudavija i mnogo više ušuškana pod krošnjama visokih stabala, što joj daje izvesnu tajnovitost. Todorova reka je nekako otvorenija, svetlija. Ima čak i par pojata. Tu smo sreli i Pericu u sred posla. Pored nekoliko ispitaka, i većih plastičnih posuda na obali, sedeo je na maloj drvenoj šamlici, u vodi, u gumenim čizmama i rukavicama, pažljivo ispirajući rečni aluvijum, prebirajući po njemu sićušna zrnca samorodnog, čistog zlata.
Za nas je to egzotičan doživljaj, ali ispirači najbolje znaju koliko to može biti zahtevno, iz dana u dan, sa rukama i nogama u vodi; po vrućini, ili zimi. Za svega par grama zlata, mora se ispirati po ceo dan, jer u proseku to znači da preko ispitka mora proći čak oko 500 kg rečnog nanosa. A ispiranje samo jednog zahvata u ispitku traje. U njemu se rečni aluvijum najpre grubo raslojava, pri čemu se običan mulj, kao lakši preliva nazad u reku, dok na dnu posude ostaju teški metali i naravno zlato. A kada se u najfinijem, ispranom talogu izdvoje zlatna zrnca, valja ih razdvojiti, što se takođe radi ispiranjem, suptilnim kružnim pokretima, a ponekad se koristi i živa. Veća zrnca su prava premija. Najveće, koje je Pera našao, težilo je 10 grama. A najveći grumen uopšte nađen u ovim krajevima, ispran je u Grabovoj reci i težio je 42 grama. Zlato je znatno teže od ostalih sastojaka rečnog dna i kao takvo će prilikom ispiranja uvek ostajati na dnu drvenog ispitka, makar se radilo o gramu. Tradicionalna ispiračka drvena posuda, oblika ovalne lopate – ispitak, pravi se od lipe, vrbe, ili johe (jove). Za vrbu je u ovim krajevima čak uvreženo verovanje da se „oko nje skuplja zlato“. Mislim da su svi uzeli po nekoliko komada kvarca sa ostacima raznih svetlucavih tragova rudnih minerala.
Pera je rado planinarima pokazao kako se to radi, bar u kraćim crtama, koliko se može za tako kratko vreme, jer se radi o pravoj veštini, znanju, velikom strpljenju i nadasve iskustvu, jer da bi se znalo gde tražiti zlato, reka se mora pratiti i u preleće i s jeseni. One su krvotok ovih kvarcnih masiva, i vaskularišu ga svojim protokom tako što time krune kvarc, a svojim tokom odnose zrnca čistog zlata, koje se u prirodi najčešće vezuje za ovaj mineral. Naravno, pored svega toga i dobrog oka, poželjna je i SREĆA. Pera je rođen u Debelom Lugu, po zanimanju bravar, ali je tragajući za zlatom živeo na nekoliko kontinenata (Amerika, Australija), a vođen avanturističkim duhom, bio je i lovac na krokodile. Danas, on je tu u svom zavičaju, a zlato ispira – za svoju mnogočlanu porodicu.
Mnogo puta sam „puštala film“ o ispiračima koji idu na svoja tajna mesta za ispiranje, jer po podacima iz knjige Dušana Jovanovića „Zlato i bakar Istočne Srbije“, najzlatonosniji su brojni potočići i rečice – pritoke većih, kao što su Mare, Ferizana, Breza, Grabova, Todorova i sam Veliki Pek, naročito posle kiša… Prisećala sam se i mita o Argonautima i zlatnom runu. Jer, po zapisu Diadora, Jason i drevni Argonauti su u potrazi za zlatnim runom zabasali upravo u ove krajeve, a Zmaj koji ga po legendi čuva, još uvek “tu negde” spava….
Ovo nije prva prilika da se pri prolasku nekih krajeva istočne Srbije, susrećemo sa ispiranjem zlata. Nekoliko godina, planinare sam vodila u obilazak PRERASTI – prirodnih kamenih mostova, koji su inače svetska retkos, a najviše na svetu ima ih upravo na malom komadu tla između Morave, Timoka i Dunava. Potez do Debelog Luga vodi pored rudnika zlata iz antičkih vremena (Kraku Lu Jordan), Neresnica, Blagojev Kamen… U blizini Majdanpeka je i najvažniji arheometalurški lokalitet u Evropi: Rudna Glava. Obzirom na starost od 7000 godina, to je mesto gde je Evropa iskoračila iz kamenog u doba metala. Pojava metala je uticala na dalje istorijske tokove ovih predela, naročito kasnije otkriće zlata, pa su zato rimski imperatori i pravili tu svoje palate (Felix Romuliana). Nema pećine u istočnoj Srbiji za koju nije vezana neka legenda o skrivenom blagu, a mnogi su pri otkrivanju tih najstrože čuvanih porodičnih tajni, koje su se prenosile vekovima sa kolena na koleno – izgubili svoje živote. Jedna od tih pećina – čuvena Rajkova, smatra se najlepšom na Balkanu, zbog bogatog nakita koji je presvučen slojem belog kalcita, što ga čini iskričavim, poput štrasa.
Danas, u neposrednoj blizini ogromnih površinskih kopova oko Majdanpeka, kraj malenih rečica sede ispirači sa ispicima, ili drvenim pumpama, prebirajući sićušna zrna danima, mesecima, godinama, po vrelom ili hladnom vremenu. Radica Gornjak Atanasijević, osmislila je projekat koji polako počinje da zaživljava. Njena zamisao je da staro rudarsko naselje, Blagojev Kamen, bude pod zaštitom UNESCO-a, a da se stanovi preurede i koriste u turističke svrhe, što će istovremeno promovisati bogatu istorijsku, etnološku i prirodnu baštinu ovih predela. Smešteni na razvođu milenijuma i vekova, gosti će tu moći da se osećaju delom nekog minulog vremena. Dok to ne bude u potpunosti realizovano, na raspolaganju je jedino hotel “Golden In” u Majdanpeku. A za sve to vreme, još uvek ostaje prilika da sa Gordanom u planinarskom maniru u jednom danu prođete ovim krajem, u kome je vreme stalo odavno, i uživate u prolećnom krajoliku srpskog “El Dorada”, naravno u dobroj obući za teren. Ona tu akciju još uvek vodi svake godine u aprilu mesecu u organizaciji PSD ”Železničar” iz Beograda (www.zeleznicar.org.rs)
Tekst pisala: Gordana Atanasijević
Ma manite se ljudi samo Pek.
Da li ste culi za Zlatni Timok? Da li znate da se pronalaze grumeni od 5gr. do 15 gr.!!!!
Najveci rudnik u doba Rimske imperije je bio u Staroj planinu u …A manjih okana ima preko pedeset.Najvece nezatvoreno okno je duzine 250metara.
Veliki pozdrav!!!
..a jesi li ti mozda nasao ??>>.jesi trazio u timoku..?…meni nije poznato da sad neko trazi po reci jer to zlato niko ne otkupljuje..(nije industrijski obradjeno)?…to je valjda nekad bilo.??!!>>.jel gresim ??/..ja sam se raspitivao za detektore da vidim koji da nabavim ali nisam jos nista konkretno…Hteo sam cisto onako kao hobi..znas kolko je u Engleskoj to unosan i profitabilan hobi..Aj napisi ako si stvarno trazio po Timoku…??…voleo bah da cujem…Unca zlata je sad rekord ..valjda skoro 1800 $…
…ja ne razumem ..”..A STA IMA U TIM OKNIMA..”…verovatno nista cim zvrje otvorena….zasto spominjes to???….veliki pozzz svima koji vole zlato
Ove godine, SADA za praznik, organizovano je putovanje sa ovom tematikom (ima još dva slobodna mesta), a program možete videti na:
http://serbianoutdoor.com/2012/01/p-r-e-r-a-s-t-i-istocne-srbije/
A obilazak prirodnih kamenih mostova, dogodiće se 13 – 15. jula. Detaljan sadržaj je na strani:
http://serbianoutdoor.com/2012/01/zlatna-groznica-prvomajska-potraga-za-zlatnim-runom/
Srdačan pozdrav,
Gordana Atanasijević
SERBIAN OUTDOOR CLUB