Autor: ROB DAVIDSON
Voleo bih da je mene neko uputio u tehnike „networking-a“ pre toliko godina, kada sam počinjao da odlazim na konferencije.
Kao i većina nas, vremenom sam se naučio. A čak i sada, kao većina ljudi, još uvek se pomalo unervozim kad ulazim u prostoriju sa 200 ljudi koje ne poznajem, opremljen samo čašom vina, radi seanse umrežavanja na kraju konferencijskog dana.
Jedna od onih prezentacija u kojima najviše uživam jeste: Kako se umrežavati na konferencijama. Govorim o tome kako započeti konverzaciju sa drugim delegatom, kako susresti ljude koje hoćete da sretnete i kako preći sa jedne konverzacije na drugu.
Voleo bih da je mene neko uputio u tehnike „networking-a“ pre toliko godina, kada sam počinjao da odlazim na konferencije. Kao i većina nas, vremenom sam se naučio. A čak i sada, kao većina ljudi, još uvek se pomalo unervozim kad ulazim u prostoriju sa 200 ljudi koje ne poznajem, opremljen samo čašom vina, radi seanse umrežavanja na kraju konferencijskog dana.
Hoću li završiti stojeći sam sa čašom vina u ruci, dok se svi oko mene uspešno upoznaju? Ne, verovatno neću – jer je većina ostalih delegata u istom sosu i vrlo su voljni da započnu konverzaciju sa nekim drugim koji ima dovoljno zajedničkih interesovanja da bi prisustvovao istoj konferenciji.
Sa svim ovim pričama o virtualnim konferencijama, tele-konferencjama, video-konferencijama i tome slično, umrežavanje je jedina korist koju mogu da pruže samo događaji licem-u-lice.
A znamo da je, za mnoge ljude, osnovna motivacija da se prisustvuje nekoj konferenciji – da se naprave novi poslovni kontakti tokom seansi umrežavanja; da pronađu osobu s kojom bi radili na nekom istraživanju, na primer; ili da bi počeli regrutovanje nekog novog člana osoblja; ili čak da bi našli nov posao – sve te stvari mogu započeti na seansi umrežavanja neke konferencije.
I zbog toga moramo neprestano da promovišemo „networking“ kao element konferencije, kao našu Jedinstvenu Prodajnu Tačku. Zbog toga, takođe, moramo biti još profesionalniji i maštovitiji kada se radi o planiranju tih seansi umrežavanja.
Koliko ja mogu da tvrdim, za sada, planiranje jedne seanse umrežavanja ne ide mnogo dalje od prostog stavljanja čaše nekog alkohola u šake delegata da bi se zatim sproveli u neku prostoriju gde su prepušteni samima sebi.
Sve veći je problem sa ovakvim pristupom: sva istraživanja pokazuju da je Generacija Y, ova nedavna družba mladih profesionalaca koji su se uključili u radnu snagu, daleko manje pouzdana od prethodnih generacija u komunikaciji licem-u-lice. Naravno, svi su oni vrlo vešti u elektronskoj komunikaciji: blog-ovanje, Skype-ovanje, Tweet-ovanje, itd., itd., sa ljudima širom planete.
Ali kad dođe do umrežavanja licem-u-lice, potrebna im je pomoć. Potrebno im je malo više strukture, zapravo. Za njih se umrežavanje mora preobrnuti u igru.
Na primer, evo jedne ideje koja mi je pala na pamet tokom jedne konferencije u Holandiji pre par godina: na kraju dnevnih događanja, sve su nas sakupili u jednoj prostoriji radi seanse umrežavanja.
Ali nam je ovog puta pruženo više nego samo čaša Pinot Grigio-a. Na ulazu u prostoriju svima nam je data ili matica ili zavrtanj. Svi su bili raznih veličina, a izazov je bio pronaći osobu u sobi čiji zavrtanj paše na vašu maticu (bilo je i nagrada za ljude koji su našli svog ‘parnjaka’).
Bilo je zabavno, a to je izuzetno delotvoran način razbijanja leda i okuraživanja delegata da razgovaraju sa nepoznatim ljudima, a ne da se drže onih koje već poznaju.
Mislim da planeri konferencija moraju ubuduće biti kreativniji u organizovanju tih seansi umrežavanja. Budućnost kongresne industrije može od toga zavisiti.
Fenomenalna ideja.