Dopao vam se film. Vrhunski izrežiran, odlično snimljen. Lokacije za snimanje pametno su izabrane. Muzika divna. Fotografija takođe. Ali, ovo su elementi koje primetimo i komentarišemo naknadno jer prvo imamo, ili nemamo, WOW! na scenarij, tj. priču, i glumu.

Velika mašinerija stoji iza jednog filmskog ostvarenja. Običnom gledaocu dve stvari su upečatljive – priča i gluma. Da li radnja „drži vodu”, koliko ga je zaintrigirala, koliko se puta nasmejao ili preznojio za vreme gledanja? Priča je dobra samo ako neko zna da je ispriča! Pisanje priče je dugotrajan i mentalno zahtevan proces. Od momenta kada se dođe do dobre
ideje do „završnog proizvoda” može proći dug vremenski period. Priča prođe i desetine
draftova dok ne dođe do finalne verzije. Dešava se i da se glavni fokus priče promeni u toku procesa pisanja – da pisac shvati da delo koje je započeo ipak treba da govori o nečem
drugom. Pisac traga za pravim izborom reči, biraju one koje će najpreciznije opisati situaciju, određenu emociju ili karakternu osobinu nekog od likova.

Mi kao konzumenti, ništa od ovog procesa ne vidimo. Jer posao scenariste, dramaturga, pisca, jeste da nas uvuče u magični svet koji je kreirao. Da njegove pisane reči učine da pomislimo da smo deo tog sveta. Taj WOW! osećaj posledica je dobrog pisanja i dobre glume. O tome nam govore Neven Novak, MA scenarija i dramaturgije i Nataša Tapušković, glumica.

O čemu govorimo kada kažemo dobra priča

Svakako, o dobroj zabavi, o kvalitetno provedenom vremenu. Ali govorimo i o drugim stvarima. Govorimo o moći priče da manipuliše našim emocijama, terajući nas da verujemo u svet i likove koji ne postoje, jer, čak i kada je zasnovana na istinitim događajima, dobra priča nije identična životu kojeg pripoveda. Ona je metafora tog života i pripoveda ga kroz uzročno posledični sled pažljivo odabranih događaja kako bi u nama izazvala željene emocije.

Govorimo o verodostojnom svetu priče koji nam, zasnovan na jasno preciziranim zakonima i mogućnostima, pomaže da shvatimo svakodnevicu i svet u kojem živimo. Govorimo o glavnom junaku priče i njegovoj volji da, uprkos rizicima, ide ka svom cilju, savladavajući glavnog zlikovca i sve ostale prepreke koje je pred njega dobra priča postavila. Govorimo o narativnoj strukturi koja nam je omogućila da prepoznamo univerzalnu ljudsku sudbinu koja bez obzira na mesto i vreme iz kojeg potiče putuje kroz različite kulture, pomažući nam tako da u okvirima dobre priče i sukobu njezinih likova otkrijemo ili preispitamo svoju humanost.

I, na kraju, govorimo o nama samima i našoj volji da se saosećamo sa drugima i da vidimo svet drugim očima.

Šta čini dobru priču?

Konflikt

Srce i krvotok dobre priče. Pod konfliktom se podrazumeva da se sva radnja priče zasniva
na jednom ili svim nivoima konflikta: čovek protiv čoveka; čovek protiv svoje okoline (prirodne ili bilo koje druge katastrofe); čovek protiv sebe; čovek protiv društva.

Ulozi i rizici

Konflikt mora biti praćen visokim ulozima i rizicima koji posledično mogu da ugroze sve ili jednu od osnovnih ljudskih potreba: život, sigurnost, ljubav, itd.

Protagonista ili glavni junak priče

Lik bez kojeg priča ne može da postoji. Neko sa kim možemo da se poistovetimo i ko poseduje kapacitet da ide ka svom cilju bez obzira na sve.

Struktura fabule

Skup pažljivo odabranih događaja iz života likova koji su uzročno posledično povezani sa namerom da kod gledaoca izazovu željenu emociju.

Transformacija glavnog lika

Na kraju svake dobre priče glavni junak postaje drugačija osoba od one koja je bio kada je priča počela. Ukoliko do te promene ne dođe, priča verovatno nije trebalo ni da postoji.

Neven Novak

Koliko je važno da priča bude dobra, toliko je važna i njena interpretacija. Razmislite, dobra

gluma je ona koju zapravo ne primećujete. Istinito ponašanje pod okolnostima koje su izmišljene. Paul Newman glumu je definisao kao sposobnost absorpcije drugih karaktera uz dodavanje ličnog iskustva. Tako dobar glumac oživljava magiju priče, a vas uverava da se to na platnu ili sceni zaista dešava. A na koji način glumac uspeva da prepozna dobru priču i ispriča je publici, razgovarali smo sa Natašom Tapušković, srpskom filmskom i pozorišnom glumicom.

Kada pročitate dobar scenario, šta je prvo što pomislite ili uradite?

Prvo budem srećna da se dobar scenario „dogodio”… U slučaju da mi je ponuđena uloga, osećam radost i zahvalnost što imam priliku da budem deo te priče, a vrlo brzo slede pitanja koja idu unutar mene, a koja se tiču rediteljskog ugla kojim će tu priču ispričati. Pokušavam da sebe otvorim za usklađivanje sa baš tim uglom iz koga će reditelj nastupiti. To su sve maštanja pri prvom susretu.

Kako glumac prepoznaje dobru priču?

Svaki glumac ima svoj, verovatno, poseban mehanizam kojim utvrđuje šta je to dobra priča. Rekla bih da je to ono što svako od nas prepoznaje sobom, sopstvenim iskustvom, ono što može da odbrani – čini priču bliskijom. Mada dobar scenario mora da mami baš svakog glumca…

Na koji način glumac „priča priču”?

Glumac ulazi u priču putem lika koji tumači. Prinosi tom karakteru svoju uobrazilju, sećanja, emotivni svet, svoje prisustvo u baš određenom agregatnom stanju. Sve da bi koristeći neke tuđe rečenice, koje su u međuvremenu postale njegove, ispričao tu glavnu priču.

Koliko često i u kojim slučajevima se dešava da se na snimanju menjaju ili dorađuju delovi scenarija?

Neki glumci imaju sklonost da prilagođavaju replike sebi. To im omogućava udobnost pri tumačenju. Preinačuju repliku da bi postala više njihova. Ja sam više od onih drugih jer uživam u neizvesnosti hoću li uspeti da ta replika, nečijeg drugog sveta, postane apsolutno moja. Ta transmutacija je za mene krajnje uzbudljiva – kao da postajete kanal za život onih
unutar vas koje ste možda trenutno zapostavili. Pri radu na Fassbinder-ovom transkriptu filma Zašto je poludeo gospodin R., koji je bio oslonac za istoimenu predstavu, imali smo zaista neuobičajeno i kreativno iskustvo. Reditelj mi je dao mogućnost da tekst koji je u filmu deo dijaloške scene prevedem u monolog, pa da ga, oslanjajući se na isti događaj,
proširim barem četiri puta. Bilo je tako inspirativno… I naravno sasvim autentično u tumačenju, jer je proizašlo iz moje predhodno jasno definisane pozicije lika.

Smatrate li da je prednost kada je scenarista istovremeno i glumac u filmu?

Mislim da to ne mora, a i može biti prednost…

Šta smatrate da je najvažnije u saradnji između scenariste i glumca?

Ukoliko imaju prilike da sarađuju dok se scenario još uvek piše, što bi značilo da scenarista već zna za kog glumca ili glumicu piše određenu ulogu, međusobna pomoć i inspiracija mogu biti zaista značajni. Zato što je glumčev pogled uvek deo „subjektivnije” realnosti. Ta „subjektivnija” relanost i treba da ostane posebna unutar šire slike scenarija koji sadrži još karaktera, koji zajedno sa scenografom, direktorom fotografije i rediteljem stvaraju taj sasvim novi svet. Zato je međusobna interakcija neverovatno korisna.

Milica Novak