Uvek sam se divila ljudima koji umeju da surfuju. Ili koji žive na takvim meridijanima koji im to omogućavaju. Čežnjivo zamišljala koliko bi bilo dobro da jurim talase kao oni, vešto i naizgled bez napora.

Gledam vrlo pažljivo u filmovima kada dođe do takvih scena – plaža, sunce, rana neka jutra, nigde nikog, samo surfer i njegov drug daska. Čarolija prestaje kada se umeša neka ajkula. Pa dobro, pomislim tad, to je rizik koga su svi surferi svesni – možda da nastavim
da volim surfovanje samo na televiziji. Onda pomislim da bi baš bilo dobro kada bi se to radilo u nekim uslovima koji su, recimo, više kontrolisani.

Kroćenje talasa je staro koliko i plivanje, kaže Google. To izvorno surfovanje poznato je pod imenom body­surf, a kao što mu ime kaže, čovek je koristio sopstveno telo da bi se održavao na vodi, bez upotrebe daske ili nekog drugog pomagala. I zamislite, Polinežani su ti koji su u ovaj sport uveli dasku! Umetnost surfovanja – enalu na havajskom jeziku, prvi je otkrio Joseph Banks koji je putovao na britanskom kraljevskom istraživačkom brodu HMS Endeavour sa kapetanom James Cook-om.

Brod je putovao ka Australiji i Novom Zelandu i stao i usidrio se na Tahitiju. Tada se tamo živelo u plemenima i lokalnim zajednicama. Njihov poglavica je tradicionalno bio onaj ko je najveštiji u „jahanju“ talasa, daska za njega je pravljena od najboljeg drveta. Samo vladajuća klasa imala je prava korišćenja najboljih plaža i daski za surfovanje i običnim ljudima bio je zabranjen pristup tamo. Ali! Mogli su da zarade čast da budu tamo ako su izvanredno dobri surferi.

Ako mene pitate, radi se o diksriminaciji nas koji nismo tako dobri surferi. Dobro, nismo surferi uopšte. I tako naiđoh na URBANSURF. Rešenje za nas neostvarene. Malo je daleko, ali ko zna. Možda se do kraja pisanja ovog teksta i preselim tamo. Ko hoće sa mnom, može. URBANSURF je brend prvog parka za surfovanje u Australiji. Da dobro ste pročitali, radi se o parku, tj. laguni – specijalno dizajniranoj površini koju ljubitelji surfovanja mogu da koriste bez obzira na vremenske uslove jer se talasi prave veštački. Ovde proizvode prave talase, idealne za surfovanje!

Ono što je interesantno jeste da je laguna podeljena na dve različite zone za surfovanje. Peak zona, namenjena iskusnim i dugogodišnjim surferima (što ću uskoro postati, samo da se preselim), nalazi se u samom centru lagune, dok se Bay zona nalazi po obodima i savršena je za početnike i novajlije u ovom sportu. Dimenzije standardne lagune su oko 2,4 m2, ali površina može varirati u zavisnosti od mesta na kom je laguna konstruiše.

E sad, verujem da vas najviše interesuje kako se ti talasi prave? I mene. Talasi u laguni se generišu pomeranjem vode preko niskog profila koji, ustvari, formira talase, a onda se voda praktično lomi sama na sebi – baš kao kada se u okeanu talas kreće preko grebena i peščanog spruda. U ovom veštački napravljenom zalivu, vodu pomera mehanička sprava koja se nalazi na centralnoj osi lagune. Mašina pomera preko 30 tona vode i pokreće je brzinom od preko 6 m/s kako bi napravila savršen talas za surfovanje.

U laguni se pravi nekoliko tipova talasa – od onih vrlo malih, preko malo većih, sve do onih preko 2,1 m visokih za profesionalce. Veličina i brzina talasa u laguni varira te zbog toga odgovara različitim surferima, početnicima i ekspertima. Na svakih 8 sekundi napravi se jedan talas, a rezultat je preko 1.000 savršenih-za-surfovanje talasa u samo jednom satu. Više nego impresivno.

Dolazimo do pitanja sigurnosti. Sve je ovo lepo, zvuči super zabavno, ali da li je sigurno? Eksperti u surfovanju kažu da je surfovanje u normalnim okolnostima uglavnom vrlo bezopasna aktivnost (ja se odmah setim ajkule sa početka!, ali sa druge strane, ako eksperti kažu da jeste…).

URBANSURF ima prioritet – sigurnost. Surfovanje u ovim okolnostima zapravo izbegava, reguliše ili minimizira najveći broj opasnosti i rizika koje sa sobom nosi ovaj sport. Uz to, postoje i specijalno obučeni spasioci koji motre na surfere, a sigurnosne kamere pokrivaju svaki milimetar lagune. Pored toga što kamere brinu o sigurnosti, uz doplatu možete dobiti
i snimak svoje surfing avanture. Čak i ako surfujete noću jer postoji odlično osvetljenje.
Ustvari, ispostavlja se da je dosta sigurnije ako surfer padne sa daske u ovoj laguni nego u okeanu jer nema onih nevidljivih opasnosti ispod površine vode.

A šta ćemo sa potrošnjom energije? Ok, mora da troše ogromne količine struje. Sto posto. Opet sam loše pretpostavila jer koriste energetski najefikasnije generatore koji postoje. I godišnje potroše otprilike istu količinu struje koliko i neki manji akva centar zatvorenog tipa. Energiju crpe iz različitih obnovljivih izvora, a najviše iz solarnih panela i sistema koje pokreće vetar.

Sve mi ovo zvuči prebajkovito. Mora da ima nešto što ne valja! Makar nešto sitno… Dok sam istraživala na ovu temu, pomislila sam kako nikako ne bih želela da živim u blizini ovake lagune zbog verovatno nesnosne buke koju mašine prave. Surferi se zabavljaju dok ja konstantno nosim čepiće za uši. I onda sam bila demantovana! Mašine se ne čuju, bešumne su. A dok prave talase, zapravo čujete samo šum talasa, baš kao da živite na plaži. Dakle, nema ajkula, mogu da surfujem potpuno sigurno, uživam u suncu i lepom vremenu.

Selim se u Australiju. Rešeno.